Мудри у властитим очима: Фарисеји

Отров, који је потпуно затровао поступке фарисеја, састоји се у томе што они

“Сва дјела своја чине да их виде људи,

да им се клања по улицама и да их људи зову: равни, равни“  (Мт. 23:5,7).”

Циљ њиховог деловања је достизање славе пред другим људима.

Фарисеј све чини ради похвале људске: „Мудар у властитим очима".

Он воли да његова милостиња  и пост и молитва имају сведоке.

Средство за достизање циља је лицемерје.

Карактер фарисеја је лицемерје.

„Чувајте се квасца фарисејскога, који је лицемерје“ (Лк. 12,1).”

Деловање фарисеја прожето је лицемерјем које се рађа од сујете.

Временом, самољубљем, од сујете настаје безумна и слепа страст ‐ гордост.

Гордост: нема смирења, нема милосрђа, нема покајања, нема праштања.

Срце фарисеја је надмено и гневно. Осуђује и презире ближње.

Они су превиђали оно што је важно: љубав, покајање, праштање.

                                        Земун, Миливоје Филиповић

Да ли су осећања дар?

Тврда је храна савршенијех,
који имају осјећања дугијем учењем обучена
за разликовање добра и зла (Јевр. 5, 13—14) 

Ми можемо да контролишемо шта ћемо учинити,

шта ћемо рећи, шта ћемо прећутати или чак слагати,

о томе ми одлучујемо.

Осећање је појава над којом ми немамо контролу. 

Шта ћемо осећати, немамо моћ да о томе одлучујемо.

Због тога је осећање спонтано.

Осећање је дато као дар, дар моралном човеку,

човеку који је свестан своје слободе,

своје одговорности,

свестан најјачег датог дара  човеку

а то је слобода да он одлучује.

Човек одлучује како поступа,

а не како му услови диктирају,

свестан да је створен слободан.

Како?

Е, то је Велика тајна.

Шољица добре кафе

Група студената, сада успешни пословни људи, дошли су у посету професору са факултета. Разговор је врло брзо прерастао у жалопојке на свакодневна животна дешавања која прати журба, стрес, исцрпљеност, умор. Причали су о хиперактивном модерном свету, да немају времена за себе и породицу, за опуштање у миру и тишини.

Професор их је слушао с пуном пажњом и саосећањем. 

”Чини ми се да вам треба шољица добре кафе”, рекао је и повукао се у кухињу.

Вратио се с великим лонцем из којег се пушила кафа и са целим асортиманом шољица.

Свака је била другачија. Било је ту порцеланских, пластичних, стаклених, папирних, кристалних, керамичких, окрњених ...

Неке су изгледале скупоцено, као да су стигле с двора последњег руског цара, друге су изгледале сасвим обично, треће су биле окрњене и улупљене…

“Изволите, послужите се.”

Кад су сви бивши студенти имали шољицу у руци, професор је приметио:

”Лепе и скупоцене зачас су плануле. На столу су остале, недирнуте, окрњене, обичне и јефтине шољице.

За себе желите и узимате само најбоље, а ипак, изглед шољице не доприноси укусу.

Лепша посуда обично је само скупља,  а често и замагљује оно што испијамо.

Свима вам је у ствари требала добра кафа, а не шољица. Ипак сте посегнули за најбољом. А онда сте наставили меркајући туђе шољице.

Кад се ухватите у вртлог стреса и незадовољства, сетите се да је кафа попут живота, а посао, новац и положај у друштву су попут шољице. Шољица не дефинише, нити мења квалитет живота који живимо.

Понекад, концентришући се само на шољицу, пропустимо уживање у доброј кафи.

„Најсрећнији људи немају све најбоље, они извуку најбоље од свега.
Живе једноставно, говоре љубазно, воле великодушно”

Колеба се душа у телу

Неопходну равнотежу у човеку врло често одржавају супротне тежње.

Тежња, јака као нагон, за кретањем (“стремљење да се некуда стигне“),

ка променама, ка тражењу новог и другачијег насупрот тежњи да се остане у миру,

у одређеном сигурном положају који не жели промене.

Ако једна тежња надвлада или преовлађује може доћи до губитка равнотеже

(опасни и озбиљни проблеми).

Академик Владета Јеротић каже да је поменута равнотежа у животињском свету остварена скоро па идеално. Животиња се креће или мирује онолико колико је потребно за одржавање живота. Спољашња угроженост природне равнотеже у животињи доводи до борбе "прса у прса" или до бекства.

"Тјело стење под силом душевном

колеба се душа у тјелу" (Његош)

Kineski zid i ljudski karakter

"Kada su Kinezi odlučili da žive u miru, izgradili su Kineski zid.
Mislili su da ga zbog njegove visine, dužine i čvrstine niko neće preći. 

Tokom prvih 100 godina postojanja Zida, Kinezi su napadnuti 3 puta. 

Svaki put neprijateljske snage su podmitile čuvare Zida i bez muke ga prešle.
Greška je bila u tome što su izgradili Zid, ali nisu izgradili karakter ljudi. 
Jedan orijentalista to je objasnio ovim rečima:
Želite li da uništite jednu civilizaciju, na raspolaganju su vam tri načina:
1. uništite porodicu
2. uništite odgoj i obrazovanje
3. obezvredite uzore.
1. Porodica se uništava omalovažavanjem uloge majke, pa se žene počinju stideti zato što su majke ili što su domaćice!
2. Umanjite vrednost i poštovanje učitelja u društvu, tako da ih učenici preziru!
3. Kako biste uklonili uzore, smanjite vrednost učenih ljudi i niko ih neće slušati i slediti!
Prepoznajete li takvu zemlju?"(1)

(1) preuzeteo sa neta

Тркач Добра

Тркач Добра[1]

Никола Тесла нам самоуверено оставља поруку:

„Када наука почне да се бави невидљивим стварима, напредоваће за неколико деценија више него за све векове до сада“.

Иако нисмо сви научници, да ли да сумњамо у овакву Теслину визију будућности науке?

Оно што остаје као сумња јесте да ли ће такав заокрет у науци моћи да промени устаљену, конзервативну природу Човека распетог између Добра и Зла.

„Добро и Зло трче заједно као оно код Платона, када су у двоколицу упрегнута два вранца, бели и црни. У каквом су они чудном спрегу?“

Што се више трудимо и заиста чинимо Добро, већа је вероватноћа да ће све могуће препреке (искушења како говоре хришћани) на томе путу постајати веће. Што чешће свесно (и више несвесно) Човек чини Зло другима – али увек онда и себи – појављују се чудне опомене човеку, унутра и споља. Да ли је то праг препознавања Зла? Да ли то значи или не значи почетак кајања и покајања? „Преовладаће онај драгоцени језичак-показатељ на вечној ваги човековог живота – који представља сопствено искуство“.

Када Човек  (сада све свесније) чини Добро другима осећа у себи прилив енергије. Када чини Зло другима, а и себи (још увек чешће несвесно) осећа у себи да му је лоше, да му је зло.

Да ли се трка Добра и Зла може посматрати упоредо, паралелно кроз историју човечанства?

Да ли треба поћи на пут, на коме нас чека „борба непрестана“ (Његош)?

Надамо се да ће временом у дугом и упоредном трчању Добра и Зла победу извојевати тркач Добра.

Да ли ће се неке загонетке до краја решити?

---

[1] Инспирисан књигом, „Добро и Зло трче заједно“ од академика Владете Јеротића одакле су и преузети неки делови текста.

Смешни смо - мала истина

"Не треба нас забрињавати ни помисао да смо смешни, није ли тако? Јер, то је истина, смешни смо, лакоумни, имамо лоше навике, досађујемо се, не знамо гледати, не схватамо, ама, сви смо ми такви, и ви, и ја, и они! Ваљда се не вређате што вам тако у лице говорим да сте смешни? А ако је тако, зар нисте онда добра грађа? Знате, по мом мишљењу, каткад је чак и добро бити смешан, па и боље је: људи лакше могу опростити један другоме, лакше се и помире; не може се ипак одједном све схватити, не може се почети одмах од савршенства! Да бисмо постигли савршенство, треба најприје много тога не схватати! А ако пребрзо схватимо, можда и нећемо добро све схватити."