„Право на срећу је виртуелна шаргарепа и
либерално-демократска обмана.“
Једна
од генијалних досетки постојећег капиталистичког ситема је: „потрага за срећом“.
„Право
на срећу“ и „потрага за срећом“ постају
главна преокупација модерног човека.
У
трагању за срећом заборавља модерни човек на суштину:
капиталистички
систем (монопол приватне својине, моћ доминације).
Пажња
са стварног-реалног се преусмерава у
апстрактно.
Човек
грађанин тежи да постигне, пре свега, што већу зараду и што бољи друштвени
статус.
Зарада
га наводи на потрошњу („конзумеризам“) и задовољства (телесна, видљива и
опипљива). Магловите, невидљиве духовне
вредности су у другом плану.
Новчана
средства за „потрошачку масу“ су
ограничена. Материјалне могућности су неједнаке.
Потребе,
нове и нове (стварне и вештачке, наметнуте) непрекидно се стварју.
Ту
су и жеље које је тешко испунити.
Све
то ствара незадовољство. Људи постају узнемирени, нерасположени, грамзиви,
огорчени. Капиталистички систем додатно подстиче незадовољство: материјалним и
друштвеним положајем, актуелним режимом, потпуно је свеједно чиме.
Капитализам
и капиталисти нуде и излаз: апстрактно трагање за срећом и реално право на
грађанске протесте и штрајкове.
„Право
на срећу је виртуелна шаргарепа и либерално-демократска обмана.“
Чудно
је како протести и штрајкови раде у корист капитализма?
Штрајкове
организују синдикални покрети-организације. Штрајковима се изражава и испумпава
нагомилано незадовољство али само краткотрајно. Захтеви радника су ограничени,
тренутни. Борба се своди на „нешто бољу позицију“ и за малу сопствену корист.
Услови који се постигну, ако се постигну (можда само на папиру – договор да се
штрајк обустави), далеко су од почетних захтева. Систем остаје стабилан, чак
што је посебно занимљиво: такви штрајкови подстичу капитализам у његовом
напредовању, убрзава његово кретање („систем у кретању“: „развој“, „прогрес“) и
„јача моћ доминације“ капитала, што је за ситем и најважније.
Данашње
грађанско друштво је друштво великих социјални разлика у корист владајућих
кругова: политичари (власт), тајкуни (власници капитала). На дну (и/или при
дну) друштвене лествице су незадовољни и несрећни људи. Отуђени су, усамљени,
утучени. Неки су и деструктивни а други припитомљени, анестезирани.
Назови
елита која организује протесте (улица и друштвене мреже) усмерава њихово
негодовање и незадовољство слично као синдикати код штрајкова. Циљ није промена
система. „Грађанери“ се надају и теже само да поправе свој материјални и
друштвени статус. „Елита“ само жели да се приближи онима који су на врху
пирамиде моћи. Енергија протеста и
краткотрајни осећај задовољства се губе временом. Тако протести као и
штрајкови раде у корист моћника - власника капитала.
„У
потрошачком друштву потребе и незадовољство су трајни, као и жеље, које не могу
бити испуњене.“ Незадовољство расте упркос огромној понуди роба, услуга и
потреба. Насупрот пропаганди која нас уверава да се незадовољства можемо
ослободити стицањем материјалних добара и бољом статусном позицијом у
грађанском друштву.
Велике
промене у првом реду технолошке нису искоренуле сиромаштво, глад и болест.
Напротив, само су увећале неједнакости.
Тома
Пикети[1]:
У САД, „доминантна класа“ њих око 1% располаже са 25% укупног дохотка (рад и
капитал). Када је у питању „власништво капитала“, 1% најбогатијих располаже са
50% капитала. Са друге стране 50% најсиромашнији – „нижа класа“ располаже са 5%
власништва капитала.
Нема коментара:
Постави коментар