“Oбразовни ТВ програм”

Ако укуцате у вашем интернет претраживачу “образовни тв програм” шта добијате? Ништа и свашта!

Ниједна телевизија  нема образовни програм, нема ни РТС - јавни сервис, кажу “власништво грађана”. Постоји културно образовни програм који “упркос неповољним материјалним околностима, остварује своју мисију”. Тако мисли програмски одбор. Све некако  мислим (или нисам видео): „Образовног програма више нема” . Образовање колико знам и видим и даље постоји, како тако али постоји.  Додуше, прави “велику рупу у буџету” зарад плата “просветних радника” (код нас су просветни радници – учитељи и професори). Професори су трошак (тако мисле ови што кроје буџет, додуше, с времена на време га мало и прекроје, закрпе), образовни програм не зарађује (тако мисле власници, а са њима и уредници). Телевизија се прави да зарађује паре а може и да “буде у служби” власти а може и “all in one”. Свака емисија, сваки минут и секунда, на телевизији,  има задатак да заради паре. Ако нема “рејтинг”, нема гледалаца, нема пара, нема емисије. Сад се намеће и питање: публика –  “драги гледаоци”! Ценим и да публика има “рејтинг”. Можда то са телевизије гледају овако (власници и изабрани уредници): највише је неписмених, па онда долазе полуписмени и писмени, а академски грађанин је сваки десети.

Ко да прави програм, какав програм  и за кога? Па неће ваљда академик!

Novčana pomoć za opštinu Osečinu!

Opština Osečina je mala i nerazvijena varoš u jugozapadnoj Srbiji, u dolini reke Jadar.

Poplava je izazvala veliku materijalnu štetu tako da je svaka pomoć humanih ljudi korisna. Naše malo nekome mnogo znači.

“EU ORIJENT EKSPRES“

EU porede sa „Orijent ekspresom“. 

U tom „vozu“ postoje salon vagoni, vagoni za spavanje i ručavanje. U njima se vozi isključivo briselska birokratija, a u vagon za ručavanje zalaze i putnici iz prve klase, kada imaju da plate.

U drugoj klasi putuju oni koji su na vreme ušli u voz i dobro su profitirali od raznih bespovratnih kredita i pomoći.

U trećoj klasi se vozi takozvana sitna boranija.

U vagonu za prtljag (bagaž), stisnuti između sanduka i kofera, voze se naši susedi, stalno se nadajući da će ih možda nekada pustiti u treću klasu. Na kraju voza klackaju se tzv. „stočni vagoni“. Samo u njima još ima mesta, ukoliko oni iz salon-vagona i kola za spavanje uopšte nekome više i dozvole da uđu u voz.

Mnogi stručnjaci su ovakav „EU Orijent ekspres“, već osudili na propast…!? 

Šta će biti sa putnicima?

Није тешко заљубити се, тешко је то рећи

Живот је пун много драгоцених ствари. Неке од њих су оне без којих нико не би могао уопште да живи. Једна од њих, али дефинитивно најзначајнија је љубав.

Љубав је можда најјача и најснажнија веза која може постојати између људи. Наравно, постоје разне врсте љубави: према брату, другарици, неком хобију... По мом мишљењу, најлепша је љубав према оној посебној особи, оном специјалном дечаку без кога се осећаш празно и усамљено. Љубав према оном за кога имаш осећај да можеш све да му кажеш, оном који чини да ти срце куца убрзано, оном кога нико не може да замени, који те испуњава и поред кога си увек срећна. Свако треба да у свом животу има такву особу, јер без таквих осећања и емоција, ничији живот није потпун. Међутим, на осећања не можемо да утичемо, али без обзира колико су она дивна и колико те чине срећном, често је јако тешко објаснити их, како другима, тако и себи. Понекад осећаш као да те то ужасава и плаши. Помислиш да можеш и хоћеш свима да кажеш, али се ипак затвориш у себе и не можеш ни реч да проговориш. Мада, никад не треба одустати и заборавити своја осећања, колико год то некад било тешко.

Љубав је непроцењива и ништа не може да је замени. Такође, можда је и нешто најлепше на свету. Мада, она понекад тражи нека жртовања и мора се прећи преко разних препрека ради ње. Најтеже од свега је признати је самој себи, али кад се то превазиђе, све остало је лако. И то ме, коначно, доводи до закључка – није тешко заљубити се, тешко је то рећи.

Писани састав
Катарина М. Филиповић VII-5

Draga deco!

Draga deco,

ne osuđujte druge za svoje neuspehe.

Tražite uzroke vaših nesreća u vama samima.

I, ako niste zaslepljeni sujetom, vi ćete ih pronaći, a kada ih pronađete, bićete u stanju da se spasete od zla.

Lek od vaših nesreća je u vama samima.

Upamtite ove reči, koje bejahu talisman moga života:

Svako, ko drugom bol nanosi, čini zlo sebi.

Svako, ko pomaže drugome, pomaže sebi.

Neka nestane obmana ličnosti - i vi ćete zakoračiti na put pravednosti". (L.Tolstoj)

Lepe misli i mudrosti su tu, da nas podsećaju!

Pedeset dolara na sat

Napomena:
Lepe li priče, preuzeto negde sa neta, malo oblikovano i evo objavljujem!

Čovek se vratio s posla, kasno, umoran i nervozan. U sobi ga dočekuje sedmogodišnji sin.

- Tata, mogu da te pitam nešto?
- Da, naravno, sine, reci, šta je? Tata, koliko zarađuješ na sat?
- Zašto me to pitaš? Šta se to tebe tiče? - kaže ljutito.
- Samo sam želeo da znam. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?
- Ako već moraš i to znati, zarađujem 50 dolara na sat!
- Oh, odgovori dečak, spuštene glave.
- Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?
Otac je bio besan:  

- Da ti pozajmim 25 dolara, da kupiš nekakvu igračku, sličice ili slične besmislice i gluposti! Okreni se i idi u sobu, kasno je, vreme je za spavanje. Ne radim ja, svaki dan, za dečje gluposti! Hm.
Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.
Čovek je sedeo i postajao još ljući zbog dečakovog pitanja... kako se samo usuđuje... takva pitanja, samo da bi dobio novac? Nakon nekih sat vremena, malo se odmorio, smirio, razmislio:
- Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...stvarno, ne pita često, ne traži novac...
Čovek je otišao u dečakovu sobu, otvorio vrata. 

- Jesi zaspao, sine? - upitao je. 

- Ne, tata, budan sam. - odgovori dečak. 

- Razmišljao sam... možda sam bio prestrog prema tebi malopre. Imao sam težak dan na poslu i iskalio sam bes na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.
Dečak se uspravi smešeći se. 

- Oh, hvala ti tata, povikao je. 

Tada, ispod jastuka, izvuče snop zgužvanih novčanica. Kad je video da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti.
Dečak je polako izbrojao novac i pogledao oca.
- Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?
- Zato što nisam imao dovoljno, tata, a sada imam. - odgovori dečak.
Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije.
Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oproštaj.

Ovo je samo kratki podsetnik za sve nas koji naporno radimo. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas, a da ne provedemo bar neko vreme s onima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Seti se i „podeli tih 50 dolara” s nekim koga voliš.