Šoljica kafe sa prijateljima

Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe.

Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis.

Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu.

Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor između loptica.Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.

Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska.

Kada je sipao pesak u teglu, on je naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli.

Pitao je još jednom da li je tegla puna !? Studenti su odgovorili da jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu.Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.

Sada, rekao je dok je smeh zamirao, hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život.

Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strašno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su one stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto.Pesak predstavlja preostale stvari, male stvari.

Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice.

Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za one važne stvari.

Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću.

Igrajte se sa decom. Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru.

Prvo se pobrinite za teniske loptice — stvari koje su vam zaista važne.

Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.

Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa.

Profesor se nasmejao: Drago mi je da ste pitali.

Nju sipam, da bih vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.

Podelite ovo prijateljima!

Legenda o čoveku i mudracu

Čovek je pitao mudraca – kako da izađem iz začaranog kruga prazne svakodnevice u kojoj nema ni ljubavi ni sreće? 

Mudrac mu je odgovorio – iz kruga možeš izaći samo na onom mestu gde se spajaju početak i kraj!

Čovek se duboko zamislio i krenuo u potragu za mestom gde se nebo spaja sa zemljom, ali horizont je uvek bio na istoj udaljenosti. Umoran od svega, seo je na obalu okeana, misleći da je stigao do kraja sveta. Reči mudraca odzvanjale su mu u glavi.

Dugo je sedeo na obali posmatrajući sunce i oblake, noću mesec i zvezde i konačno video svoju prošlost i budućnost kako se stapaju u sadašnjem trenutku i oblikuju njegov život.

Znao je odgovor. Ne postoji mesto na svetu gde se počeci spajaju s krajevima ali na svakom mestu kraj se uliva u novi početak u jednom određenom trenutku.

Ponovo je potražio starca koji ga je uputio ka horizontu, odlučan u nameri da ovlada vremenom i sazna u kom trenutku može da se oslobodi loše sreće.

Čovek je pitao mudraca - sada znam gde se spajaju početak i kraj, šta treba da radim?

Mudrac je odgovorio:

Ako je tvoja prošlost ispunjena patnjom, sačekaj trenutak kad sunce na horizontu krene da se penje i tada ostavi svu patnju iza sebe.

Ako si u prošlosti bio rob loših navika, sačekaj da sunce krene da se penje i u naredna tri dana radi samo ono što želiš da radiš do kraja života.

Ako je tvoja prošlost ispunjena mučnim odnosima, tada potraži neke nove ljude i kreni s njima u budućnost, sve ostale ostavi iza sebe i ne gledaj unazad.

Ako u tvom životu nije bilo radosti, tada uradi bilo šta što će te učiniti srećnim, koliko god da je to mala stvar, ona će se proširiti na celu tvoju budućnost.

Ako u tvom životu nije bilo ljubavi, u tom trenutku s čežnjom pogledaj u sunce i srešćeš ljubav svog života.

Čovek se zahvalio i otišao svojim putem. Nikada više nije posetio mudraca!

Neka vaše stare muke ostanu iza vas i u Novu godinu ponesite samo ono čime želite da ispunite svoju budućnost. Ako to uradite, srešćete ljubav svog života! Barem tako kaže stara legenda o čoveku i mudracu.

***Srećna Nova 2017. godina***

"Dualni krsevi"

Filip od Radjevine

Шарање јаја за Васкрс - Васкршња јаја

Код  Хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја, и исписује поздрав: "Христос васкрсе." По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења. Наиме, следбеница Исуса Христа Mapиja Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: "Христос Васкрсе" и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, Хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја.

Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот.  Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб - љуску, и изађе на свет - као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, символизује Божанску природу Христову, то је боја Божанске љубави.

Постоје бројни локални обичаји везани за украшавање (шарање) васкршњих јаја. 

ВАСКРСЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА - В А С К Р С

"А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: „Здраво“. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: "Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети".

А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана." (Мат. 16,1-15).

Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: "Христос је Васкрснуо!" Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб, затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: "Христос Васкресе" и "Ваистину Васкресе".

Васкрс је највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ Бог наш васкрсну из мртвих, победи смрт и свим људима, од прародитеља Адама и Еве дарова вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс.

“Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.”

И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: "Христос Васкресе" и "Ваистину Васкресе". Данас, после више од 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом.

Владета Јеротић: У шта људи верују

Владета Јеротић: У шта људи верују

Аутор: Владета Јеротић   уторак, 05.01.2016. у 22:00

У свакодневном општењу међу људима, доста често чујемо како кажу (кажемо): Верујем да је тако, или: Не верујем да је то истина, или: Не знам шта је истина.

Нису ли такви чести искази људи сведочење о постојању архитипа вере присутне у сваком човеку, без обзира како се одређени човек о тој вери изјашњавао?

Знали смо одавно да је човек биће осећања и мишљења, К. Г. Јунг још додаје овим двема општим психичким функцијама, две друге, такође важне: интуицију и чувствовање (најближе функцији опажања, перцепцији). Када човек каже да је у некога или нешто верује, он је на жељеном путу да, колико је то могуће, обједини (створи јединство) између све четири поменуте психичке функције. Овакво јединство у веровању не постиже се ни брзо ни лако, јер се могу испречити обмане и сумње у мишљењу. Да би самом себи отклонио релативну несигурност у веровању, човек некада каже: ја знам да је тако, желећи да своју, увек несигурну веру поткрепи уверењем да он и зна оно у шта верује.

Као што је Димитрије Мерешковски у једном свом роману о Леонарду да Винчиу поставио изазовно питање: Да ли је наше велико знање кћи велике љубави, или је обратно: велика љубав кћи великог знања, тако је могуће разматрати познату мисао Анселма Кентерберијског: Верујем, да бих знао, односно (сада ми питамо, а не Анселм): Да ли је знање, збиља вера, или: знам, да бих веровао? Како стећи и осећање и мишљење или, тачније речено, како их у току целог живота стицати? Није ли нам оставио Исус Христос тајанствене речи: Будите мудри као змије и безазлени као голубови, које патријарх српски Павле тумачи овако: „Будите мудри као змије и безазлени као голубови, значи, развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно развијате у себи доброту. Но, ум је хладан а доброта топла, али слепа. Стога су нам потребни и ум и доброта да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта да не пређе у глупост“.

На питање како стицати довољно, и изоштрено мишљење и топла осећања, одговор би могао бити – процесом индивидуације и/или обожења. Неопходне препреке на томе дугом и трновитом путу, као што су: догматски фанатизам, дуготрајни скептицизам и перфекционистички критицизам, од помоћи су човеку на томе путу, ако буде умео да ове препреке (као изазов) претвори у повољну шансу за даље, све хармоничније приближавање вере к знању, и обратно. Можда ће такав човек моћи једнога дана у поодмаклим годинама живота да аутентично сведочи: Верујем јер знам, али и обратно: Знам јер верујем.

Шта хоћемо да кажемо када понављамо: Не верујем? Са једне стране, потврђујемо природну и потребну сумњу да оно што нам се каже, оно што читамо и чујемо не верујемо, са друге стране потврђујемо да до аутентичног јединства вере и знања још у нама није дошло. Мада већина људи подлежу сугестији и аутосугестији, посебно ментално слабије развијени људи радо примају од других људи (нарочито оних у које имају поверење) све што им ови кажу за „готово и истинито“. Као да онај део природне вере присутне у сваком човеку, радије жели да остане „слеп“, приближавајући се тако „глупости“ (према патријарху Павлу).

Друга крајност у процесу вера-невера, јесте упорно трајање неверовања, најчешће из разлога страха да опет једном човек не буде – преварен. И појединци и народи бивају кроз историју варани од других појединаца и народа. Неко (опет појединац, ређе народ) нешто научи (или не научи), а понавља дуго: Не верујем. Не правећи разлику, коју није лако уочити између онога у шта не треба веровати и онога у шта ваља веровати (али и знати!), такви људи (и народи) никада не стигну ни до „мудрости змије“, још мање до „безазлености голуба“.

Намерно нисмо до сада расправљали у кога или у шта треба веровати, али не веровати, јер смо о томе писали у ранијим нашим делима. Ипак да се подсетимо да као што су тачне претпоставке виђених антрополога света који говоре о homo religiosusu као једном од најстаријих архитипова у сваком човеку – вера у „онострано“, вера у Творца, суштински никад схватљивог, али енергетски код свих присутног, истинска је човекова вера до које треба на прави начин (и доживљајем и знањем – сазнањем) да човек стигне. Ето опет плодни напор дуговечне индивидуације и/или обожења!

Шта ћемо најзад, такође са честом човековом речи: Не знам? Доста је школованих и високошколованих људи у свету (међу њима је и научника и философа) који сматрају да на већину светских загонетки и оправданих питања: Ко смо, одакле смо и куда идемо – нема крајњег одговора, нити га може бити. Уместо да поверују у нешто или у некога кога (или шта) нити виде нити познају, а при томе не желе да потпуно одрекну управо то што нити виде нити познају, опредељују се за: Не знам. Одакле је и како је Живот настао, како је и зашто људски мозак накупио милијарде неурона и њихових синапси, да ли неког сличног човеку и животу, или сасвим другачијег живота, има у милијардама галаксија, да ли човек има душу и дух (где су они у њему?) који не доживљавају тело у тренутку смрти, као и доста других сличних и значајних питања  - човек, као научник, философ, уметник, али и обичан човек, одговара: Не знам. Да ли је задовољан и релативно миран (целог живота!), такав агностик (присталица агностицизма, за кога је свет несазнатљив, непознат) – није вероватно, али је могуће. „Путеви Господњи су тајанствени и непредвидљиви“. Верујући човек може једном да сасвим престане да верује, а не верујући да почне да верује. Зашто онда не би могао и агностик да крене у једном или другом правцу? Уместо речи, често збиља паметних људи: не знам, више ми (лично) одговара реч: Тајна. Зашто човек не би био тајна која му је задата – ако је човек „дат и задат“, са питањем од кога задат – да од тог истог човека буде ова тајна (некада целог живота) одгонетана! 

     

    (Фото Жељко Јовановић)

NEMA PAKETIĆA - nema se šta dodati!

Takozvane "mere štednje" naše "nove društvene realnosti" (sa dva različita lica: onim televizijsko-zašećerenim i onim realno-sumornim) se prostiru do najsitnijeg ćoška i najdalje tačke koju možete zamisliti. Pa i dalje od toga.

Tako ćemo, izgleda, lakše preživeti ekonomska iskušenja ako klinci ne budu dobili u firmama NOVOGODIŠNJE PAKETIĆE.
Setila se naša vlast da na ovaj originalan i delotvoran način ukine i poslednji trag neke iole jače (ne samo novčane i birokratske) veze između radnika i preduzeća, između dece i porodice zaposlenih i sve apstraktnijih i emotivno udaljenijih kompanija u kojima rade njihovi hranitelji.

Nema više onog prednovogodišnjeg rituala koji je decenijama postojao i u najtežim i najsiromašnijim danima svih prethodnih režima.

Ukinuti su, dakle, dekretom vrha vlasti paketići za decu u svim državnim preduzećima i time je definitivno završena jedna epoha našeg trajanja u istoriji.

Nestalo je i onog poslednjeg ostatka od ostatka valjda jedine dobre strane ovdašnjeg sekularnog, te ideološkog socijalističkog sistema, koji je makar formalno i birokratski, simbolično i minimalno, ali, ipak nekako vodio računa o porodicama i deci zaposlenih radnika.

Mali/veliki trenutak istine o nama i stvarnom stanju u kome se nalazimo.
Kao još jedan konkretan prilog brutalnosti novog "sistema vrednosti" ("ko se snašao - snašao se", "ćuti i trpi", "steži kaiš dok ne ugineš", "ko ti je kriv što si verovao u svoju državu, trpeo i žrtvovao se za nju", "za ideale ginu budale"... i sve tome slično).

(napisao D. Bokan https://www.facebook.com/dragoslav.bokan?fref=nf )

p.s. ipak, u sopstvenoj organizaciji, mi koji se borimo i ne posustajemo, nećemo uskratiti dečiju veliku radost i delićemo paketiće. Dečija radost je najveća!