"Образован је онај ко има образа"

"Ko ume da se raduje - ima čemu da se raduje"

Uvek zanimljiv i aktuelan čika Duško! Lepo je podsetiti se!

Pustite čašu na kraju svakog dana!

Profesor je započeo čas uzevši u ruku čašu punu vode.

Podigao je čašu u vis tako da su je svi mogli videti i upitao:
- Što mislite, koliko je teška ova čaša?
- 50 g… 100 g…200 g… – nagađali su studenti.
- Ni sam ne znam. Dok je ne izmerimo, ne možemo biti sigurni – rekao je profesor.

Ali ja želim da vas pitam nešto drugo. 

Šta će se dogoditi ako držim ovako podignutu čašu nekoliko minuta?
- Ništa! – odgovoriše studenti.
- Dobro. A što će se dogoditi ako držim ovako podignutu čašu ceo jedan sat? – ponovo pita profesor.
- Počeće vas boleti ruka – brzo odgovori jedan student.
- Tačno. A sada, šta će se dogoditi ako je držim ovako jedan dan?
- Ruka će vas početi jako boleti, a od takvog napora mogu se ukočiti mišići. 

Može doći i do komplikacija pa morate potražiti pomoć lekara.

- Vrlo dobro – nastavio je smireno profesor.

- A dok se sve to događa, je li se promenila težina čaše?
- Ne! – odgovoriše svi u glas.
- Pa što je onda uzrok bola u ruci i grčenju mišića?!
Studenti se nađoše zbunjeni, situacija im je već ličila na zagonetku.

- Šta treba da uradim da bih se oslobodio bola i tereta u ovoj situaciji? – nastavi profesor.

- PUSTITE ČAŠU! – čuo se odgovor iz amfiteatra.

- Daaaa, to je to. To je odgovor. Pustite čašu! – poskočio je profesor.

-To isto se događa i s vašim problemima u životu i s vašim teškim mislima. Misliti o njima nekoliko minuta je normalna stvar, i u tome nema ništa neispravno ili pogrešno. Ali ako ih zadržavate u vašem umu neko duže vreme, osetićete BOL. A ako to radite jako dugo, previše dugo – osetićete se paralizovano, tj. nećete biti u stanju raditi bilo šta drugo. Vrlo je važno razmišljati o određenim događajima ili doživljajima u vašim životima i izvoditi zaključke iz njih, ali još je važnije znati kako osloboditi um od tih problema na kraju svakog dana.

Bez obzira u kakvoj se situaciji našli, pustite čašu na kraju svakog dana.

"Više um zamisli nego more ponese"

"Pusti brigu na veselje"

Ја теби – ти мени!

У ресторану је седео професор Владета Јеротић са пријатељима. Један младић је хтео да их части пићем.

Пришао је, представио се и рекао да он професору Јеротићу много дугује, зато што су му његове књиге помогле у животу, па би хтео, на овај начин, да му се захвали.

Професор Јеротић је љубазно одбио рекавши:

„Немојте да увек чините ја теби – ти мени. Ја сам нешто, како ви кажете, вама учинио и ви сада хоћете мени да вратите.

Када вам неко учини нешто добро, ви учините добро неком другом, он неком трећем и тако се прави круг добрих дела.

Иначе то – ја теби, ти мени – је одраз племенске свести и основ корупције. Зато ја кажем да је за племенске народе, у које убрајам и Србе, корупција нешто природно.

Ипак, не треба заборавити да смо ми позвани да будемо хришћани, а то значи да се издижемо изнад своје природе.“

Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 9/2014.

Д Е Т И Њ Ц И

У трећу недељу пред Божић по Православном календару слави се овај празник. Тога дана ујутру рано или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш или обичан канап. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце има вишеструку символику. Прво, символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим ситуацијама и споровима. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и "дреше" се, одужујући се онима који их вежу.

Riznica mudrosti: 

Rick Emerson

“Što je naučio Jovica, ne ispravi više Jovan!”

“Što je naučio Jovica, ne ispravi više Jovan!”

SMS stiže  (moderno nema šta), priliv sredstava na tekući račun, redovna plata, srednja škola …! Konačno je legla platica, umanjena, nego šta! Ništa od zahteva Sindikata, ni štrajk ne pomaže (a kad je pomogao profesorima, pitam se?). Linerano smanjenje plate za 10% od uplate pre smanjenja. Tako je najlakše. Po nekoj formuli trebalo je umanjiti osnovicu za 10% tako se ne umanjuju skromni dodaci koji za radni staž i dodatna zaduženja (4% za “razredno starešinstvo”). Ma to je viša matematika, ko bi se bavio time za nekoliko stotina dinara. Šta piše u poruci: priliv 21.970 din! Lepo, profesor sa punim radnim vremenom, staž 16 godina! To je danas celih 180 evra po srednjem kursu Narodne banke. Da upišemo, da se ne zaboravi. Sledeći deo će biti i manji kako kurs evra raste. Objašnjava nam guvernerka kao je to zbog slobodnog tržišta, zbog velike tražnje, zbog “geopolitičke situacije” i što “Investitori” kupuju evriće (pošteno zaradjene u našoj zemlji) kako bi isplatili “dividende” (to se obično sumira i radi na kraju godine). Profesori ovdašnji kao i kolege u “belom svetu” nisu na tim listama (nemam dokaze, al verujem da je tako) za isplatu dobiti a bogme i na tražnju ne utiču. To je za profesore “invarijantno”!

A smanjenje plate? Tako je odlučila naša Vlada a pohvale i pozdrave uputili su predstavnici “medjunarodne zajednice” (da li je to zajednica onih koji dele dividende?) i misije “finansijskih institucija” (čije su naše pare? pa njihove) a sve zarad napretka u procesu “evropskih integracija” (nepovratni proces i nema alternativu) i radi budućnosti (valjda,naše dece-naših djaka). Da preciziram “Smanjenje plata i penzija žrtva za budućnost“ (ministar finansija D. Vujović u jednom uglednom tabloidu). Do obećane budućnosti, “djaci ne smeju da trpe zbog plata i štrajka profesora” grme roditelji i prosvetne vlasti! Da li se to zove “spin” ili “spinovanje”? Zahtev da se plata ne smanji za 10%, čak i da se ispuni, ne rešava bitno status koji danas imaju zaposleni u školskom sistemu. Republički prosek plata je nedostižan iako su po obrazovanju daleko iznad proseka. Školski sitem je jedan, prosveta je jedna, drugog poslodavca da traže ne mogu (a privatnici – plaćaju kao i država) i tu je kraj, druge nema. Radi, ćuti, trpi do “svetle budućnosti”. Kakve su sreće profesori (sa ovakvim djacima na vlasti) i kad bi se obogatili, bogatsvo se ne bi cenilo, na ceni bi bile neke druge vrednosti.

“Budi dovoljno snažan da izdržiš ono što ne možeš da promeniš, dovoljno hrabar da promeniš ono što možeš i dovoljno mudar da razlikuješ to dvoje.”

“Što je naučio Jovica, ne ispravi više Jovan!” (Prof. Vladeta Jerotić)