Pedeset dolara na sat

Napomena:
Lepe li priče, preuzeto negde sa neta, malo oblikovano i evo objavljujem!

Čovek se vratio s posla, kasno, umoran i nervozan. U sobi ga dočekuje sedmogodišnji sin.

- Tata, mogu da te pitam nešto?
- Da, naravno, sine, reci, šta je? Tata, koliko zarađuješ na sat?
- Zašto me to pitaš? Šta se to tebe tiče? - kaže ljutito.
- Samo sam želeo da znam. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?
- Ako već moraš i to znati, zarađujem 50 dolara na sat!
- Oh, odgovori dečak, spuštene glave.
- Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?
Otac je bio besan:  

- Da ti pozajmim 25 dolara, da kupiš nekakvu igračku, sličice ili slične besmislice i gluposti! Okreni se i idi u sobu, kasno je, vreme je za spavanje. Ne radim ja, svaki dan, za dečje gluposti! Hm.
Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.
Čovek je sedeo i postajao još ljući zbog dečakovog pitanja... kako se samo usuđuje... takva pitanja, samo da bi dobio novac? Nakon nekih sat vremena, malo se odmorio, smirio, razmislio:
- Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...stvarno, ne pita često, ne traži novac...
Čovek je otišao u dečakovu sobu, otvorio vrata. 

- Jesi zaspao, sine? - upitao je. 

- Ne, tata, budan sam. - odgovori dečak. 

- Razmišljao sam... možda sam bio prestrog prema tebi malopre. Imao sam težak dan na poslu i iskalio sam bes na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.
Dečak se uspravi smešeći se. 

- Oh, hvala ti tata, povikao je. 

Tada, ispod jastuka, izvuče snop zgužvanih novčanica. Kad je video da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti.
Dečak je polako izbrojao novac i pogledao oca.
- Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?
- Zato što nisam imao dovoljno, tata, a sada imam. - odgovori dečak.
Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije.
Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oproštaj.

Ovo je samo kratki podsetnik za sve nas koji naporno radimo. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas, a da ne provedemo bar neko vreme s onima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Seti se i „podeli tih 50 dolara” s nekim koga voliš.

Portfolio (ni)je (port)foliranje

Još jedno čudo u nizu čuda našeg obrazovnog sistema jeste tzv. PORTFOLIO za nastavnike. Školama i nastavnicima je naložena izrada portfolia, a da nikome nije jasno kome i čemu to služi. Portfolio treba da sadrži biografske podatke, podatke  o kretanju tokom službe, ko smo, koje su nam dobre, a koje loše strane, šta treba da unapredimo, primere dobre i loše prakse, sertifikate o usavršavanju i svašta nešto. Pisani materijal će se čuvati u posebnim registratorima i podnosiće se na uvid po zahtevu kontrolora iz Ministarstva prosvete. Čuvaće ga nastavnici kod kuće, a neki će verovatno završiti pod katancem i ključem u Školi. U suštini, kada se popuni i sredi, skupljaće prašinu u nekom ormanu. Kako će portfolio u prašnjavim fiokama pomoći unapredjenju nastavnog procesa, kvalitetu nastave i, u krajnjoj liniji, ono što je najbitnije, kakva je korist djacima od još jedne ujdurme birokratije?

Nastavnike za mišljenje niko i ne pita, naređuje im se i propisuje šta i kako da rade. Zato nije ni čudno da nastavnici mnogo toga primenjuju ne zato što su ubeđeni da je to praktično korisno, već zato što im je to naređeno.

Kontrolori se postavljaju iznad nastavnika, popuju im kako treba i kako moraju da rade! Oni su moćnici koji sa visine superiorno i nadmeno posmatraju i vrednuju rad Škole.

Takva je školska praksa sa portfoliom.

p.s. Registratore distribuiraju Agencije “bliske” Ministarstvu prosvete.

p.s. U najavi novo zanimanje "Menadžer za portfolio"