NEMA PAKETIĆA - nema se šta dodati!

Takozvane "mere štednje" naše "nove društvene realnosti" (sa dva različita lica: onim televizijsko-zašećerenim i onim realno-sumornim) se prostiru do najsitnijeg ćoška i najdalje tačke koju možete zamisliti. Pa i dalje od toga.

Tako ćemo, izgleda, lakše preživeti ekonomska iskušenja ako klinci ne budu dobili u firmama NOVOGODIŠNJE PAKETIĆE.
Setila se naša vlast da na ovaj originalan i delotvoran način ukine i poslednji trag neke iole jače (ne samo novčane i birokratske) veze između radnika i preduzeća, između dece i porodice zaposlenih i sve apstraktnijih i emotivno udaljenijih kompanija u kojima rade njihovi hranitelji.

Nema više onog prednovogodišnjeg rituala koji je decenijama postojao i u najtežim i najsiromašnijim danima svih prethodnih režima.

Ukinuti su, dakle, dekretom vrha vlasti paketići za decu u svim državnim preduzećima i time je definitivno završena jedna epoha našeg trajanja u istoriji.

Nestalo je i onog poslednjeg ostatka od ostatka valjda jedine dobre strane ovdašnjeg sekularnog, te ideološkog socijalističkog sistema, koji je makar formalno i birokratski, simbolično i minimalno, ali, ipak nekako vodio računa o porodicama i deci zaposlenih radnika.

Mali/veliki trenutak istine o nama i stvarnom stanju u kome se nalazimo.
Kao još jedan konkretan prilog brutalnosti novog "sistema vrednosti" ("ko se snašao - snašao se", "ćuti i trpi", "steži kaiš dok ne ugineš", "ko ti je kriv što si verovao u svoju državu, trpeo i žrtvovao se za nju", "za ideale ginu budale"... i sve tome slično).

(napisao D. Bokan https://www.facebook.com/dragoslav.bokan?fref=nf )

p.s. ipak, u sopstvenoj organizaciji, mi koji se borimo i ne posustajemo, nećemo uskratiti dečiju veliku radost i delićemo paketiće. Dečija radost je najveća!

CIPELE BROJ 47

Kaže meni majka jednog učenika, da mu dam peticu, treba mu za uspeh i upis na fakultet.

(Djak ima trojku).

Kažem ja gospodji:  - Koji broj cipela nosi vaše dete?

Ona začudjena, gleda me (mogu misliti šta misli o meni J)

-Pa  40 – 41!

A što mu ne kupite broj 47?

Još čudniji pogled, onako nakrivljene glave sa rukama na bokovima.  

Au, ova će me odalami (mislim se ja onako narodski).

Uporan ja, odgovorite!?

Pa kao, neće mu odgovarati, na šta će da liči, ma šta vi mene uopšte pitate?

Pa gospodjo draga, tako vam je i sa ocenama.

Биоскоп Вождовац - "Уживајте у снази и лепоти ваше младости"

Биоскоп „Вождовац" у Београду једини је у којем је балкон имао више редова од партера - 13 редова балкона.

Магична цифра за прве „сударе" била је 13. Уколико девојка са којом прођете ритуал посластичарнице преко пута и уђете у биоскопску салу, снабдевени грицкалицама „код чика Лазе, свеже и тазе", дакле уколико та девојка пристане да одете у 13. ред - то је сигнал да осим случајних додира коленима можете да рачунате и на руку око рамена и на, као остварење свих снова, пољубац.

Зато је улазак и пењање степеницама ка магичном реду био „најдужи" део изласка. Држите је за руку, покушавате да је не стежете превише, да не примети колико у вама има немира и неизвесности и да ли ће кораци трајати докле има степеница, јер то значи да сте стигли до врха планираног за освајање или ће (о, само то не!) негде после шестог, седмог повући вашу руку на „погрешну" страну. Само да стигнемо до магичне тринаестице...

После тога, више ништа није било битно. Кога брига за филм! Кога брига ко је ту у редовима испод нас! Ми смо на врху чаробног брега! Све мисли усредсређене су на то - када и како и у ком тренутку да пребаците руку преко рамена, када да спустите другу руку и где, и да ли и када и како да се онако, као случајно, нагнете ка њој у ишчекивању првог и толико жељеног пољупца. Од тих, правовремено или не повучених потеза само су милиметри чинили разлику од потпуног тријумфа до потпуне катастрофе...

У случају тријумфа, повратак „путем филма" био је раван проласку древних војсковођа са великих битака кроз грандиозне славолуке. У случају катастрофе, сваки корак био је од седам миља, сваки тежи од претходног, сваки оптерећенији све већом навалом питања без одговора. И непроспаваном ноћи после...

Биоскоп „Вождовац" не ради од 1989. године.[1]

---

[1] Priče Srdjana Djurića

М л а д ен ц и

Данас (22.03.15.) се прослављају Младенци - Св. Четрдесет мученика Севастијских, јер су страдалници били младићи, (Римски војници у Севастији који тврдо вероваху у Господа  и нису се одрекли вере ни пред судом). Овај дан је  повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до овог дана. Дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику:

венци царски - сваки је човек цар у свом малом царству у својој кући,

венци мученички - у браку треба подносити жртве,

венци бесмртне славе у Царству Христовом.

Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада. Младенци увек падају у време Часног поста па свако славље треба да је томе саображено.

"Образован је онај ко има образа"

"Ko ume da se raduje - ima čemu da se raduje"

Uvek zanimljiv i aktuelan čika Duško! Lepo je podsetiti se!

Pustite čašu na kraju svakog dana!

Profesor je započeo čas uzevši u ruku čašu punu vode.

Podigao je čašu u vis tako da su je svi mogli videti i upitao:
- Što mislite, koliko je teška ova čaša?
- 50 g… 100 g…200 g… – nagađali su studenti.
- Ni sam ne znam. Dok je ne izmerimo, ne možemo biti sigurni – rekao je profesor.

Ali ja želim da vas pitam nešto drugo. 

Šta će se dogoditi ako držim ovako podignutu čašu nekoliko minuta?
- Ništa! – odgovoriše studenti.
- Dobro. A što će se dogoditi ako držim ovako podignutu čašu ceo jedan sat? – ponovo pita profesor.
- Počeće vas boleti ruka – brzo odgovori jedan student.
- Tačno. A sada, šta će se dogoditi ako je držim ovako jedan dan?
- Ruka će vas početi jako boleti, a od takvog napora mogu se ukočiti mišići. 

Može doći i do komplikacija pa morate potražiti pomoć lekara.

- Vrlo dobro – nastavio je smireno profesor.

- A dok se sve to događa, je li se promenila težina čaše?
- Ne! – odgovoriše svi u glas.
- Pa što je onda uzrok bola u ruci i grčenju mišića?!
Studenti se nađoše zbunjeni, situacija im je već ličila na zagonetku.

- Šta treba da uradim da bih se oslobodio bola i tereta u ovoj situaciji? – nastavi profesor.

- PUSTITE ČAŠU! – čuo se odgovor iz amfiteatra.

- Daaaa, to je to. To je odgovor. Pustite čašu! – poskočio je profesor.

-To isto se događa i s vašim problemima u životu i s vašim teškim mislima. Misliti o njima nekoliko minuta je normalna stvar, i u tome nema ništa neispravno ili pogrešno. Ali ako ih zadržavate u vašem umu neko duže vreme, osetićete BOL. A ako to radite jako dugo, previše dugo – osetićete se paralizovano, tj. nećete biti u stanju raditi bilo šta drugo. Vrlo je važno razmišljati o određenim događajima ili doživljajima u vašim životima i izvoditi zaključke iz njih, ali još je važnije znati kako osloboditi um od tih problema na kraju svakog dana.

Bez obzira u kakvoj se situaciji našli, pustite čašu na kraju svakog dana.

"Više um zamisli nego more ponese"

"Pusti brigu na veselje"